Само је цељско Словеначно народно позориште, у протеклој сезони,успело да одистински узнемири духове у Словенији. Учинило је то е

представама »Чаробница из Горње Давче« Рудија Шелига у режији Душана Јовановића и »Тоска« Љубише Ристића

Талијина се кола у Словенији, не-ма грешке, из године у годину све брже котрљају низбрдо. Било да је објашшење у светској или локалној (провинцијалној) кризи позоришта и његовог естетско-идејног програма, чињеница је да су у програмским на цртима већине садашњих словенач-ких позоришта све изразитије сле-деће константе: случајност, хаотич-ност, конформизам и привидност. Из тога, дакако, произлази и опада-ње стручности, уметничких вред-ности, продорности и изражајности. ОсетЈвивијем и образованијем чове-ку је мука од свега тога, јер, мора да прогута оно што му под брижл>иво прикривеним значењем поменутих константи — сервирају као: приме-рено основним људским потребама и укусу, као присно и чисто (читај: конформистички несмело) комеди-јаштво, као идејно-политички ангажовано, или — по исто тако ис-кривл>еној сличности — као опози-ционо авангардно.

Поред свега тога, овај осетљив и образован човек мора још и да се смеши: некадашњим беспоговорно страсним заговорницима „чистог те-атра", који се сада најодушевљеније и одано заклињу „литератури" као главној подлози сваке представе; некадашњим авангардистима, који се сада двоуме размишљајући о сво-јој бившој авангарди и који су се у међувремену невино институциона-лизовали; жустро ангажованим драмским писцима — критичарима потрошача, технократа, еколошке опасности, урбане човекове усамље-ности и свега што је дозвољено кри-тиковати и што је подложно крити-ци. Ови потоњи не знају (да ли, пре-предењаци, доиста не знају?) да сво-јим „критичким" доприносом успо-стављају равнотежу између једног и другог привида.

Напокон, човек се смешка и веома „одважним" и „далековидим" пред-стављачима социјалних кривица ка-питалистичког друштвеног поретка у предратној социјално-критичкој класици; бившим програмским по-буњеницима, који данас по централ-ним позоришним установама, заин-тересовано, понизно и безбојно ре-ализују (преве нацрте, режирају) небројено проблематичније програ-ме, каквима су се до јуче супрот-стављали; добрим глумцима који су постали, или у естетско-идејном за-тишју желе да постану слаби дирек-тори позоришта .. .

Упркос свим програмским пра-знинама, у фиокама драматурга остају дела познатих и признатих, врхунских домаћих аутора.

Због свега тога и због робовања лошем и ниском укусу, рапидно опада ниво играња и гледања уопште, а с њима, наравно, и мерила просуђивања. Добар пријем дела код публике и критике само је варљив изглед лаганог и незадрживог при-кривеног назадовања.

СУНОВРАЋЕЊЕ У ДОСАДУ

Време је да постанемо нешто кон-кретнији, ако то већ не можемо бити сасвим.

Театар који има у својој историји добре резултате експериментисања, ЈБубљанско омладинско позориште, у незанимљивим мукама једва се одржава у животу. У тој професио-налној позоришној установи, у којој су ранијих година, на пример, ради-ли режисери Миле Корун и Душан Јовановић, као режисер и аутор ис-товремено, ове године су морали да се извлаче из ћорсокака, пре свега инсценацијама познате омладинске литературе — Жупанчичеве, Лев-стикове, Бевкове, Зајчеве. То је су-новраћивање у праву позоришну до-еаду.

Експериментална позоришна гру-па која се прошле сезоне угасила, и није дала ниједну представу, је љубљанска „Пекарна".

Експериментално позориште „Глеј", у неистраживачој атмосфери, без муке је предњачило с једва две пред ставе — са домаћим новитетом „Сре-брни кончићи" Павла Лужана и ре-жисера Боже Шпрајца — у којој је пажњу привукло неколико глумач-ких креација, те Еурипидовом „Ал-кестом" — веома нејасним садржај-но-идејним опипавањем античке класике.

„Мала драма" у оквиру љубљан-ске Драме СНГ покушала је да уве-ри како још живи, са Лотијеовом „Торокушом" и са новом поставом Анујевог „Оркестра" — што је за-хвална случајност за утешне глу-мачке ексхибиције многих мало за-послених и заузетих глумаца.

Све говори о томе да је експери-ментисање на малим сценама по ре-презентативним позоришним кућа-ма замењено представљањем поје-диних глумаца, па је тако и „Мала сцена" мариборске Драме СНГ у то име поставила Хохутову монодраму „Ловчева смрт", Хацићеву монолош ку „Централу", те Фигаров лош драмски комад „Поздрављен и збо-гом", за неке изабране чланове ан-самбла.

Мала „Лева сцена" љубљанске

Драме СНГ се ниједном није огла-сила, а с обзиром на н»ену магловиту идеолошко-конјунктурну концепци-Зу од пре неколико година, вероват-но да то није ни могла. О некаквом правом садржајном тражењу на по-стојећим словеначким малим сцена-ма, није било ни збора.

Новогоричко Приморско-драмско позориште се ове године спасавало с лакоћом, постављајући ситне комаде монодрамског или рецитаторског ти-па, те скинутим булеварским или телевизијским скечевима. Овај мла-ди ансамбл, који се досад често тру-дао, чак успешно, да достигне солидну професионалност, у овој се-зони је нанизао више поставки, це-њених са различитих аспеката; по-једностављену и местимично наивну Повшетову драматизацију новеле Цирила Космача „Балада о труби и облаку", „Мандраголу" Милоша Ми-келна, Арабалово „Писмо генералу Франку'% Хацићеву „Централу", Сај монову булеварку „Хотел Плажа" (заједнички наслов за две једночин-ке), те „Гркљан" Новака Новака, адаптацију из тв-серије. Хаџићева „Централа" је — види се — дубли-рана са мариборском и новогорич-ком сценом, а Партљичево комедиј-ско позајмљивање основних мотива Ивана Цанкара, са мариборском и цељском.

Драмска дела, која досад никако нису могла да буду реализована на домаћим сценама, су „Воранц" Да-нета Зајца, „Лепа Вида" Рудија Ше-лига и „Ослобођења Скопда" Душа-на Јовановића.

ПО УДЕСУ СЛУЧАЈА

Прошле смо сезоне, рецимо и то, походили позоришта, нека радије, друга нерадо, трећа сасвим нерадо. То је задовољство без двоумљења зависно од количине траженог и из-раженог жара, који провејава из по-зоришних кућа, без обзира на већи или мањи успех појединих предста-ва. Случајност, хаотичност, конфор-мизам, привидност, највећи су про-тивници тога жара и, на крају кра-јева, увек учине своје — жар се уга-си сасвим, не само у појединим пред ставама. Ниједан коректан академи-зам и још како рутинирана имена извођача и режисера нису у могућ-ности да га поново, појединачно, за-пале. Наступа стање које би можда могло да се означи као стање у ко-јем више ништа не светли, кад је блесак једноставно — убијен.

И са љубљанском Драмом је било тако, иако је имала на репертоару Шекспировог „Тимона Атињанина" у режији Звонета Шедлбауера, Ар-бузове „Старомодне комедије" ре-жисера Мирана Херцога, Несторов „Талисман" у режији Петра Лотша-ка, Потрчево „Крефлово имање" са режисером Јожетом Бабичем, Крле-жину „Господу Глембајеве" у режи-ји Францета Јамника или Држић--Руплов „Бетр Андраж", у режији Марија Уршича.

Ова кућа која већ годинама игра пред културном јавношћу главну улогу, тако ноторно иетрајно да очигледно и сама у њу верује, при-хватила се и препотопског аустро-угарског Нестора!

Коментар је поново непотребан. Права неусаглашеност програмског обрасца, који покушава да задовсљи распон од класике, преко старе и нове градске драме, до социјалног реализма, мучно је очита. Оно што таквој политици одговара је непро-блематски гледалац, без захтева, ко-јем ће главни доживљај сезоне пред-стављати остварење остарелог глу-мачког пара у љубавној причи типа „Старомодна комедија".

НАЈЗАД — ДОГАЂАЈ

Већу програмску осетљивост — наравно, са осетно оскуднијим кад-ровско-техничким погодностима — показало је Месно љубљанско позо-риште. Одређен експеримент, посеб-но у области говорног језика и уво-ђења савремене малограђанске теме, достигло је са „Генерацијама" Ду-шана Јовановића (режисер Жарко Петан), запажену естетску дотера-ност са Анујевим „Позивом у град" — по заслузи режисера Мирана Херцога, посебно сценографа Мете Хочевар, која је за ту представу по-ставила једну од најлепших сцена у целој сезони. Треба у оквиру тих интересовања поменути још „Шкољ ку" Лојза Крајгера (режисер Јоже Бабич), те Лоркину „Дону Розиту" (режисер Звоне Шедлбауер).

Као веснике кретања према већој и независнијој професионалности, смели бисмо да поменемо три пред-ставе у мариборској Драми СНГ: већ поменуту Партљичеву парафразу Цанкаревих „Слугу" — „Очерупајте јастреба" у режији Желимира Оре-шковића, Шафаревог »Едииза« у ре-жији Бранка Гомбача, те Софо-клову „Електру" у режији Дина Ра-дојевића.

Кад је реч о Сталном словеначком позоришту у Трсту, морамо, на жа-лост, поново да констатујемо да ни по садржинској ни по формалној ос-нови не користи своје невезане по-зиције у јединственом словеначком културном простору. На репертоару је имало јубиларну Жупанчичеву „Веронику Десенишку", Нушићеву „Власт", Арбузову „Иркутску зго-ду", те Фојеву „Седму заповест", са режисерима Јожетом Бабичем, Ми-рославом Беловићем и Маријом Ур-шичем,

И тако смо најзад стигли до цељ-ског Словеначког народног позо-ришта које је у протеклој сезони једино истински успело да узнемири позориште и лаичке духове у Сло-венији, па и целој Југославији — са „Чаробницом из Горње Давче" Рудија Шелига, у режији Душана Јовановића, те Ристићевом „Тос-ком". Тражење нових осећања света и одговарајућег позоришног израза у „Чаробници", у „Тоски" се зацело обратило у ненаглашено, заправо духовито и спектакуларно пароди-рање опере, са мелодраматичним револуционарним садржајем. Ути-сак је о том крајње одважном и ис-црпљујућем подвигу маленог ансам-бла остао следећи: на даскама ове позоришне куће покушавају да у приликама сваковрсне отуђености, лове значајне духовне рефлексе.

О тим и таквим интересовањима за боље сазнавање уметничке аутен тичности и аутентичности човека и света, чини се, вредно је размишља-ти и писати. Зашто бисмо иначе по-светили толику пажњу (време, но-вац и енергију), колико заправо по-свећујемо театарском дармару, ако се комедија свакодневне животне неаутентичности потврди комедијом ларпурлартизма на сцени?